Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.